Ne mogu da rasporedim svoje misli, raštrkane su, beže i izmiču mi. Prave vrtlog i kreću se neverovatnom brzinom, ne uspeva mi da ih poredjam. Nekom klasifikacijom uporedim, sredim i tako identično napišem. Možda je razlog što izviru iznenada, neočekivano, a onda se pritaje. Reči, stranica, ideja, spremni su, ali misli se roje, prave savršen spektar tih suštinskih zaključaka, pravih pitanja i odgovora..a potom urone ispod površine i čekaju. Pravi trenutak, najispravniji način i veru u siguran doprinos?
Nekoliko suštinskih pitanja će stvoriti konfuziju, nekima će pomoći. Pregršt pitanja će nas učiniti nesrećnim.
Ali neophodno je postaviti ih. Iako se i ona otimaju, mešaju, stapaju, sada je isplivala reč promena. I pitanje zašto se sve toliko promenilo? Zašto ove promene ne vode srećnijim stazama? Zašto promene nisu napredak? Zašto. Naizgled, sve napreduje vremenom, ali duhovno nazadujemo. Vrednosti nazaduju. Čast nazaduje. Je li to nastupila promena ili je oduvek tako, ili je promena jedna izazvala promenu drugu, a ona sledeću? Ili je sve u nama? Ili to nema veze sa vremenom, okolnostima, krizom globalnom, finansijskim krahom? Jesmo li nezavisni od svega ovoga, učimo li sebe, verujemo sebi, pitamo sebe, utičemo na sebe ili nam to izmiče? Ne preispitujemo se ili ipak to previše činimo ili činimo pogrešno? Pitamo druge? Tražimo li snagu u drugome, čeznemo li za podrškom, vapimo za savetom?
Ko je podstakao na promenu, ko je potom poslušao; kako se napravio red sledbenika? Kako su se izgubile iskre, čari, nadanja i kako se pretvorilo u lutanje? Za čime tragamo, kome se radujemo, ko nas inspiriše, a koliko je jednostavno bilo ranije? Promene su nastupile, neizbežne, a ako strah od njih postoji nisu nedokučivi načini njegovog prevazilaženja. Ukoliko, uistinu, niste u zabludi. Strah? Od promena? Postoji li? Upravo je nastupila potraga za ponovno izgubljenim mislima...
Nekoliko suštinskih pitanja će stvoriti konfuziju, nekima će pomoći. Pregršt pitanja će nas učiniti nesrećnim.
Ali neophodno je postaviti ih. Iako se i ona otimaju, mešaju, stapaju, sada je isplivala reč promena. I pitanje zašto se sve toliko promenilo? Zašto ove promene ne vode srećnijim stazama? Zašto promene nisu napredak? Zašto. Naizgled, sve napreduje vremenom, ali duhovno nazadujemo. Vrednosti nazaduju. Čast nazaduje. Je li to nastupila promena ili je oduvek tako, ili je promena jedna izazvala promenu drugu, a ona sledeću? Ili je sve u nama? Ili to nema veze sa vremenom, okolnostima, krizom globalnom, finansijskim krahom? Jesmo li nezavisni od svega ovoga, učimo li sebe, verujemo sebi, pitamo sebe, utičemo na sebe ili nam to izmiče? Ne preispitujemo se ili ipak to previše činimo ili činimo pogrešno? Pitamo druge? Tražimo li snagu u drugome, čeznemo li za podrškom, vapimo za savetom?
Ko je podstakao na promenu, ko je potom poslušao; kako se napravio red sledbenika? Kako su se izgubile iskre, čari, nadanja i kako se pretvorilo u lutanje? Za čime tragamo, kome se radujemo, ko nas inspiriše, a koliko je jednostavno bilo ranije? Promene su nastupile, neizbežne, a ako strah od njih postoji nisu nedokučivi načini njegovog prevazilaženja. Ukoliko, uistinu, niste u zabludi. Strah? Od promena? Postoji li? Upravo je nastupila potraga za ponovno izgubljenim mislima...
Нема коментара:
Постави коментар